Села Ћуприје

Општина Ћуприја се налази у централној Србији, у Поморављу, на 147км од Београда и 98км од Ниша. Општина Ћуприја са својих 18 месних заједница (3 градске и 15 сеоских) се простире на површини од 287км2. Налази се на надморској висини од 123м и географској дужини од 43°56` и географској ширини од 21°22`.

Мрежу насеља општине Ћуприја чини 18 насеља. Градско насеље Ћуприја састоји се из три целине чија је природна граница делом река Раваница.Осим приградског насеља Добричево, остала су сеоска насеља и то су Батинац, Бигреница, Вирине, Влашка, Дворица, Иванковац, Исаково, Јовац, Кованица, Крушар, Мијатовац, Остриковац, Паљане, Сење, Супска и Старо село као део Бигренице.

Према подацима Завода за статистику из 2011.године општина је имала 30.645 становника. Сам град има 19.471 становника, што чини 63,6% укупног броја становника.

Радно способно становништво чини око 61% укупног становништва, док око 8% становништва има вишу или високу стручну спрему. Просечан број чланова по домаћинству је 3,07. Од укупног броја становника 30.645 најбројнији су Срби,а најбројније националне мањине су Власи којих има 1.356.

Батинац

 

Батинац је село надомак Ћуприје, с леве стране аутопута Београд – Ниш, на стопедесет километара од Београда, а само пет од Ћуприје. Село са око 240 домаћинства – село коме само тако мало недостаје да буде „мала Швајцарска“ у срцу Србије на Балкану.

У селу Батинац живи 737 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 46,8 година (46,2 код мушкараца и 47,3 код жена). У насељу има 240 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,91.

У пролеће 1389. године из манастира Раваница у Сењу кренули су коњаници кнеза Лазара да по околним селима позову и окупљају ратнике за бој на Косову. И тако, идући од места до места, додђоше до једног села на десној обали реке Велике Мораве у близини Параћина. У село нису могли ни да уђу јер су се коњи заглибили у блато, па су се вратили необављеног посла. Када су се вратили у манастир Раваницу у Сењу, гласници су рекли да су обишли сва места осим једног које је било пуно блата и то село назваше Блатинац.
Временом, због честих поплава и много блата, наши преци напустише то место и преселише се у брда у подножју Кучајских планина у близини Поповца и Стубице. Тамо су на својим имањима подизали колибе и били доста раштркани. На старом месту на обали Велике Мораве у месту Горуње код Параћина и данас постоји такозвано влашко гробље као доказ да су наси преци живели на тој локацији и тамо сахрањивали своје мртве.
У ранијем периоду село је више гравитирало Параћину и било је део Параћинске нахије. Негде почетком двадесетог века већина „колибара“ се преселила и окупила на месту где се данас налази – ближе Ћуприји и припада ћупријској опстини. Због тежег изговора речи Блатинац слово „л“ је нестало из имена села па остаде да се зове Батинац, али блато остаде у селу и до данашњих дана.
Некада, не тако давно, Батинац је био сиромашно и заостало село, али захваљујући вредним местанима и њиховим радом убрзано се развијао и градио. Данас је то једно од најлепших и најбогатијих села у Србији.
Почетком седамдесетих година прошлог века, пошто нису могли да се запосле у околини, многи мештани Батинца кренули су трбухом за крухом на Запад Европе. А њихов одлазак на привремени рад у иностранство умногоме је изменио слику села.
Мештани су са Запада у село донели доста капитала. Село се доста изградило, никле су као печурке после кише савремене и велелепне куће, дворишта су уређена са малим парковима и ограђена лепим оградама.
Село је сада прави спој традиционалног и модерног. Блата има само још понегде…

Бигреница и  Старо село

 

Село Бигреница је удаљено од Ћуприје око 12км. Простире се од Паљана, Иванковца, Кованице па до Виринског пута, Сењског рудника, Пасуљанских ливада и Ресавице. По пространству је највеће село у Србији. Добило је име по реци Бигар која је извирала и понирала на месту садашњег Старог села (део Бигренице). Река је пресечена због ископавања каменог угља у Равној реци. У селу има око 1500 становника, 350 домаћинстава од којих је 20-ак у старом селу.
Од природнихз лепота посебно се издвајају извори којих има око 10-ак, највећи су Немања и Је-брки у Старом селу. Од пећина постоји Ђокина, Печеканова, пећина у Равној вучини, пећина у центру Бигренице, Немањина пећина и пећина у Зубрави (Старо село). Кроз Бигреницу протичу неколико потока Стара Бигреница, Зубрава,Зли поток и река Миросава.
Постоје излетничка места Зубрава,Облеж и купалиште на реци Миросави.

Ово подручје сматра се правом ваздушном бањом.

Зашто је Старо село прави бисер надомак Ћуприје погледајте у емисији „Дедовина“ телевизије „Поморавље“.

https://www.youtube.com/watch?v=djRoatN45xw

У селу Бигреница живи 801 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 46,3 година (44,1 код мушкараца и 48,4 код жена). У насељу има 269 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,64.

Влашка

У селу Влашка живи 322 пунолетних становника а просечна старост износи 51,6 година (50,8 код мушкараца и 52,3 код жена). У насељу има 139 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,68.

Вирине

Под овим називом село Вирине се помиње први пут у 19. веку, у пописима становништва Кнежевине Србије. Према легенди, име је добило по неком великом виру који се на том месту налазио. Међутим, топоними у селу и Раваничка повеља кнеза Лазара из 1381. године указују да је још у средњем веку на овом простору постојало насеље. У поменутој повељи, међу селима и поседима које кнез дарује својој задужбини, налазила су се села Окопац Доњи и Окопац Горњи, иначе топоними који и данас постоје у атару Вирина. У првом турском дефтеру (попису) из 1467. године постојала је мезра или селиште Доњи Окопац у Раваници (области), док је у пописној књизи из 1741. записано пусто село Окопац код Чимара.

 Да је село старо, потврђују и остаци зидина неке грађевине из средњег века, за коју се претпоставља да је била манастир. О томе сведочи топоним Прњавор у селу. У делу села под називом Топлик постојала је црква брвнара посвећена Светом Ђорђу, око које су могли да се нађу остаци разног посуђа и оружја које датира из средњег века.

Према једном од првих пописа Кнежевине Србије, 1819. године, село је имало 28 кућа и 32 пореске главе. Тај број се временом увећавао да би тридесетих година општина виринска имала око 200 домаћинстава и преко 1000 мештана. Највећи број становника у Вирину забележен је у попису 1953. године када је било 1613 мештана.

Школа у Вирину отворена је 1906. године заслугом неколико мештана. Налазила се у средини села и поред неколико просторија за наставу и стан учитеља, имала је велико ограђено двориште са уређеном баштом. По завршетку Првог светског рата у школу је уписано преко 60 ђака. 

Један од знаменитих Виринаца је поп Миљко Ристић, касније јеромонах Мелентије, познат и као Мелентије Виринац. Остао је упамћен као старешина манастира Буковице – Миљковог манастира код Свилајнца, његов ктитор и обновитељ и блиски сарадник Карађорђа током Првог српског устанка.

У ред занимљивости о Вирину и његовим мештанима спада и податак о изградњи нове цркве у селу. Наиме, редак је случај да црква буде изграђена за само шест месеци. То се догодило у Вирину 2000. године када је од маја до новембра завршена изградња храма Свете Тројице.

Виринци су кроз новију историју важили за храбре и родољубиве људе. Током Ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године погинуло је њих 66, док је у Другом светском рату страдало 10 Виринаца. Захвално становништво заједно са представницима СУБНОР-а посветило им је спомен чесму у центру села, изграђену 1975. године.

На предстојећем линку налази се емисија “ Дедовина“ која ће Вас провести кроз сокаке овог занимљивог села.

https://www.youtube.com/watch?v=vR88moo7GAY

У селу Вирине живи 721 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 45,5 година (43,8 код мушкараца и 47,1 код жена). У насељу има 244 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,62. Вирине има и нову православну цркву. Овде се налази Запис храст код цркве.

Иванковац

У селу Иванковац живи 214 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,7 година (39,7 код мушкараца и 43,7 код жена). У насељу има 73 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,66.

Током Првог српског устанка код Иванковца се одиграла битка између устаника које су предводили Карађорђе Петровић, Петар Добрњац и Миленко Стојковић. Ово је био први војни окршај између српских устаника и регуларне, султанове војске, чиме је на војном плану отпочела нова фаза Првог српског устанка и шире Српске револуције. На месту битке је 70-их година 20. века подигнут споменик.

Исаково

Село Исаково простире се  на обема странама Исаковачког Потока, који се ниже села улива у Вирински Поток.

У селу постоји неколико извора пијаће воде од којих је најзначајнији Одоногићски Кладенац.

У местима званом Селиште или Старо Исаково налазе се комади земљаног посуђа из ранијих периода што говори да је село доста давно насељено.

Мештани Исакова славе празник Свету Петку па отуда и разлог изградње велелепне цркве у центру села, која је посвећена управо овој хришћанској заштитници.

Атари села  Исакова се простиру на десетинама хектара под храстовим и буковим шумама, а које обилују разноликим врстама флоре и фауне.

Ово поднебље изузетно је погодно за ловни туризам у прилог чему говоре и активна ловачка удружења као и мање ловачке секције.

Гастрономски специјалитети направљени од неколико врста дивљачи натераће сваког посетиоца да се што пре врати ове крајеве нетакнуте природе.

И колико год да се време мењало, и шта год да је време донело, “корен” остаје, кажу. У њему похрањена је традиција, богата, лепа и исконска, култура једног посебног народа и њихова тежња да деца њихове деце своју дедовину никад не забораве.

О Исакову и њеним мештанима погледајте у емисији „Дедовина“ коју је за Вас припремила екипа телевизије “ Поморавље „

https://www.youtube.com/watch?v=TAhsJaWCIYk

У селу Исаково живи 549 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 46,3 година (44,6 код мушкараца и 47,8 код жена). У насељу има 197 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,28.

Јовац

Ово село се налази на подножју огранака планине Јухор, који се у правцу тока Велике Мораве пружају ка северу, према Јагодини. Кроз село протиче поток Врањевац који силази са брда Врањевца, од Градишта. Кроз село пролазиу пут Јагодина – Варварин. Јовац спада у ред моравских села на ивици моравске равнице, чинећи тако прелаз између равних и брдских насеља. У моравској равници су њиве и ливаде на местима званим: Орнице, Окно, Кључ, Луг, Ковачевица, Орашјак, Бегов Кључ, Моравиште и Медвеђиште. На  страни изнад села су њиве, виногради, шуме и пашњаци на местима познатим по именима: Свињци, Виноградско Место, Жито или Житиште. Село је долинског типа; не дели се на крајеве, већ само на родове. Ј. Мишковић наводи да се ово село дели на Ужарску, Плањанску и Некрштену Махалу. Данас су те махале тако измештене да их је тешко разликовати. Некрштена Махала данас не постоји, већ се тако зове један део сеоског атара.

Њиве и ливаде су у моравској долини на местима која се зову: Поток, Прилеп, Церница, Острво, Старе Новине, Црна Бара, Угљарница, Врањевац и Горње Брдо. Њиве, шуме и пашњаци су у странама и по брдима а на местима под именима: Равница, (зараван), Говеђарник (Говедарник), Градиште (брдо), Томинац, Велико Брдо, Карбин Поток, Шарбановац, Дугачка Коса и Андровица (утрина).

Куће су према положају земљишта збијеније и ређе. Село се дели на Горњу Махалу и Доњу Махалу, или Горњи Крај и Доњи Крај. Горња Махала (Крај) је у страни и знатно је већи; старије насеље и са чешћим кућама. Доња Махала (Крај) је у равници и знатно мања, са ређим кућама новијег постанка. Махале су одвојене једна од друге око пола километра.

Име Јовац дошло је, по једном предању, због многе јове (иве) која је ту некада расла (у Старом-Доњем Јовцу), а по другом (као и по Ј. Мишковићу) место је тако названо по неком Јови, који се ту први доселио.

Овако је емисију „Дедовина“ о Јовцу , која се емитује на телевизији „Поморавље“ најавила новинарка Јасмина Бранковић:

-Ушушкан у плодној моравској равници, испресецан Врањевачким потоком, надлакћен на блага побрђа Јухора са којих се с јесени шири мирис узрелих винограда, међ ластарима, чокотима и шпалирима, омеђен повртњацима, врбацима и топољарима битише Јовац. Као насељено место, у историјским документима по први пут се спомиње у чувеној „Раваничкој повељи“ кнеза Лазара манастиру Раваница као село Еоховац и Придворица, разасута на левој обали Мораве.-

Емисију можете погледати на овом линку: https://www.youtube.com/watch?v=HsETOKPraS0

У селу Јовац живи 2037 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 44,8 година (43,2 код мушкараца и 46,2 код жена). У насељу има 398 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,16.

Дворица

Куће овог села су поред пута Јагодина – Варварин, између Доњег Јовца и Сињег Вира. По положају слично је суседним селима. Окренуто је више истоку. Од Велике Мораве удаљено је 3-4 километра.
Кроз село протиче Дворнички Поток, који не пресушује. И поток и Морава чине штете када се излију, али су у летњим месецим њихове обале пуне оних који прижељкују  право освежење.
У селу се користи и пије  бунарска вода.

Куће су доста разређене и у једном правцу преме путу („насипу“). Село се дели на Горњи и Доњи Крај, који су један од другога удаљени око један километар.

У Лугу, испод пута према Морави, постоје остаци  неке старе цркве. По предању, ово село је за време Турака било као нека мала касаба (варошица) и имало неколико дућана и један велики хан.

Село је два пута је премештано. Први пут је било до Велико Мораве, одакле је пресељено због поплаве на место Костино Дуваниште, па отуда на данашње место. Некада се звало Праскавица, због „прасака“ (брескви), којих је раније ту било много. У списку села 1818. и 1819. године помиње као село Праскавица; године 1822. се не помиње као „Праскавица“ већ Дворица.

У селу Дворица живи 211 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 47,4 година (46,9 код мушкараца и 47,8 код жена). У насељу има 81 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 3,04.

Крушар

На девет километара удаљености од Ћуприје налази се село Крушар. У моравској равници, испрепплетано мањим потоцима ослања се сопствене атаре прекривене храстовом и буковом шумом.

Центар села у ком се становништво окупља из разних својих потреба чува несвакидашње историјске податке. Ризница многих митова и легенди, али и оригиналних списа из давних времена вешто се чува у цркви Светог Пророка Илије и у Спомен костурници.

Парастосом за српске војнике и откривањем Спомен-костурнице у цркви Светог пророка Илије у Крушару  обележено 100 година од ослобођења Ћуприје у Првом светском рату и тада је Спомен костурница званично отворена за посетиоце.  Црква Светог пророка Илије изграђена је и освештана 1938. године и има улогу спомен-костурнице из Првог светског рата, једне од свега пет те врсте у Србији, у којој почивају мошти незнаних бранитеља положаја у близини села Крушара приликом повлачења српске војске 1915. године. Обнова спомен-костурнице и њено отварање за посетиоце су иницијатива чланова месног црквеног одбора и мештана Крушара, коју је подржала локална самоуправа.

У селу Крушар живи 1272 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 44,7 година (42,4 код мушкараца и 46,9 код жена). У насељу има 566 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,73.

Кованица

Село које лежи  на странама Кованичког Потока,  а који се улива у Иванковачку Реку…

По једном предању село је добило име по томе што су ту некада ковани оклопи за јунаке а по другој легенди што је ту постојала рударска ковница или кованица. Ово друге биће да је вероватније.

Изнад села у месту званом Врх налазе се комади од мачева, стрела, копаља, буздована и другог старинског оружја.
У Клисури се налазе зидине, за које се не зна од чега су ти остаци.
У месту Ђули налазе се мачеви, рударске велике земљане лампе, велике мамузе, узенгије и друго. Не зна се тачно када је село настало. Предање каже да је село премештано. Најпре је било на јужној страни, ка Бигреници, у Селишту. Отуда се повукло дубље у клисуру или због непријатеља или због врелске пијаће воде, која је по хладноћи и лакоћи за пиће одиста јединтвена. Данашње становништво је досељено, старинаца нема.

У селу Кованица живи 172 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 53,6 година (53,2 код мушкараца и 53,9 код жена). У насељу има 70 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,71.

Мијатовац

У Мијатовцу свака прича почиње и завршава се са Моравом. Свило се село око реке, сплело корење у њене вирове, окачило се о њене обале а она га кида и дарује и вуче да траје и опстаје. За њене мештане, она је живот и кулук, рабаџија и господар. Како је обалу исклесала по својој вољи, тако је и људе…

О Мијатовцу најбоље говоре његови мештани. Зашто треба посетити ово село између Ћуприје и Јагодине погледајте у емисији „Дедовина“ коју је снимила телевизија „Поморавље“.

https://www.youtube.com/watch?v=FZweTtQtIOo

У селу Мијатовац живи 1401 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 41,8 година (40,3 код мушкараца и 43,2 код жена). У насељу има 547 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,13.

 

Остриковац

Село Остриковац се налази између Горњег Јовца, Рамнова и Андровице. Више кућа има у страни окренутој североистоку, а мање у равници и поред железничке пруге Јагодина – Ћуприја. И ово село је на прелазу између долинских и брдских села.

Кроз село протичу Митачки Поток и Божинац који чине Остриковачки Поток. Пије се бунарска и изворска вода. Главни   извори су : Јовандилски Кладенац (у потоку Божинцу), Митачки Кладенац (у Митачком Потоку) и Ћосицки Кладенац.

Село је тимочког типа и дели се на Горњу у Доњу Малу. Горња Мала је у брду и у страни а Доња Мала је у равници.

Остриковац  је добио име по острику (врста траве) која ту у изобиљу расте.

Прича се да је ово село постало од рамновачких појата („трла“ и колиба), које је после расељавањем и насељавањем порасло, умножило се и тако постало село

У селу Остриковац живи 480 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 44,0 година (41,7 код мушкараца и 46,3 код жена). У насељу има 198 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,90.

Паљане

Према једној од легенди, постојало је село Долово чији су се становници услед најезде непријатеља преселили у Селиште, где су крчили шуму и палили шибље и на том месту основали Паљане. За ово село везују се и легенде везане за српску светородну династију Немањића, о чему говоре топоними у селу. Тако се верује да је на једном брду у атару села Паљане, Свети Сава измирио своју браћу Вукана и Стефана, по томе је оближња река која кроз село протиче носи име Миросава, док је њен извор назван по родоначелнику династије – Немања.

Под тим именом село Паљане се у историјским изворима помиње први пут у попису Кнежевине Србије из 1818. године када је забележено 24 кућа и 77 пореских глава. Међутим, Паљане је много старије од 19. века. У кнежевој Раваничкој повељи из 1381. године којом је српски кнез даровао својој задужбини поседе и села у Поморављу, поменута су и села Пахлани и Миросава. Турски дефтер из 1467. године не наводи Паљане, али је уписана Миросава, док турска пописна књига из 1741. године наводи пусто село „Раљан“ код Миросаве. Према „тефтеру митрополитског таксила“ године 1734. Миросава је припадала Раваничкој парохији и имала је 15 домова.

Кроз 19. и прву половину 20. века број становника Паљана непрестано је растао. Тако према попису из 1834. године има 169 становника, док је највећи број, од 1002 становника, достигао у попису из 1948. године.

Паљане је било врло сиромашно село, са доста пољопривредних најамних радника, нарочито у Добричеву. Становништво је остало упамћенокаоустаничко ибунтовно, познато по томе још из Првог српског устанка.Занимљиво је да су велику подршку на изборима 1920. година овде добили комунисти.

За ово село везују се и познати међуратни догађаји везани за делатност надалеко чувених хајдука – горских царева. Историјску чињеницу представља податак да је у Паљану 1934. године убијен озлоглашени хајдук Иван Бабејић чија је глава била уцењена на преко сто хиљада ондашњих динара. Његово тело било је неколико дана изложено на ћупријском вашаришту како би се становништво уверило да је то заиста био он. На хиљаде људи из целе Југославије обилазило је тада Ћуприју и Паљане. Бабејић је, како је закон налагао, сахрањен без иакаквог обележја, највероватније негде у атару Паљана.

У насељу Паљане живи 425 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 43,7 година (42,7 код мушкараца и 44,7 код жена). У насељу има 148 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,61.

Добричево

Добричево је званично приградско насеље, али је могима познатије као село. Некадашња престоница пољопривреде , а данас најзначајнија индустријска зона у Поморављу, има  189 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 42,9 година (40,7 код мушкараца и 45,1 код жена). У насељу има 78 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,90.

У Добричеву се налази спортски аеродом, аеро клуба „Ћуприја“, на коме можете доживети јединствени адреналински излет.

Сење

У селу Сење живи 1213 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 43,9 година (41,7 код мушкараца и 46,0 код жена). У насељу има 446 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,19.

Супска

Област Ћуприје је била настањена још у камено доба. О томе говоре праисторијска налазишта у околини Ћуприје. Стублина је археолошко налазиште у селу Супска, где је заступљена комплетна статиграфија виничанске културе. Предмети који су пронађени у близини манастира Раванице воде нас још у камено доба. У ћупријском крају откопана су и два сребрна илирска појаса са палметама и неколико комада накита од филиграна уз богату керамику гвозденог доба.

У гвоздено доба настањивали су је Трачани, у равничарском делу племе Мези, а у планинском Трибали. У IV веку Трачани су се повукли у планинске пределе, а област Мораве населили су Келти. Њихова владавина није дуго трајала, јер су се на западу Балканског полуострва појавили Римљани.

Око 15.г. п.н.е. Римљани су заузели област Мораве. Са собом су донели своју културу и цивилизацију. Ћуприја је у то доба била прилично насељена и била је најважније римско насеље Хорреум Марги на путу Виминацијум-Наиссус (Костолац-Ниш) и представљало је главни привредни, трговачки, саобраћајни, стратегијски центар, као и центар за израду оружја и највеће складиште жита по чему је град и добио име Житница Мораве. Такође је била и највеће градско насеље Горње Мезије, али највећу важност је имала што се налазила на месту где је био главни прелаз преко Мораве, где су Римљани имали зидани мост. У том периоду кроз Ћуприју је пролазио један од главних римских путева – Виа Милитарис. У самом центру, постоји налазиште римског града Хореум Марги. На месту данашње касарне, пронађене су многе ископине из тог периода, као што су: новац, водовод, саркофази, табла са натписом Хорреум Марги. Хуни су у В веку срушили Хорреум Марги, а 100 година касније, обновио га је Јустијан И.

Равно се први пут помиње средином XII века. Арнолд из Либека (који је описао пут Хенриха Лава), идући за свету земљу 1172.године, помиње се Равно, под именом Рабнел-Рабенелле. Касније се опет помиње 1183.године, када је Фридриха Барбаросу с крсташина овде дочекало изасланство Немањино. У другој четвртини XIII века, Равно су прегазили Татари.

За време турске владавине, Ћуприја је била паланка, станица на Цариградском путу и преноћиште за одмор путника. За време војног похода Сулејмана Величанственог (1521-66), са привременим понтонским мостом на Морави, насеље се јавља као град Морава. Од друге половине 17.века Мехмед-паша Ћуприлић, подигао је стални мост Ћуприју, када је и град добио садашње име. У XВИ и XВИИ веку, Ћуприја је и пристаниште на Великој Морави. Постоје докази да се Моравом бродило до почетка XIX века.

Емисија „Дедовина“ има за циљ презентацију културно-историјског наслеђа села општине Ћуприја, кроз препознатљиву моравску архитектуру, фолклор, старе занате кроз причу оних који своју старост дочекују на прагу родне куће и оних који своју перспективу и будућност виде у животу на селу.

О Супској и Супљанима погледај те на следећим линку:

https://www.youtube.com/watch?v=ah6jWRXveNg

У селу Супска живи 1151 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 42,2 година (40,0 код мушкараца и 44,3 код жена). У насељу има 402 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,57.