Ћуприја кроз векове

Разумевање  историје једног народа је основа да би се разумео смисао постојања самог народа.

Ћуприја спада међу малобројна места у Србији којима је и у имену сачуван траг турске владавине. Њено име потиче од турског израза за мост (тур. копру-ћуприја ), у овом случају- од моста на Морави.

Захваљујући повољним географским својствима долина Велике Мораве је још у праисторији, а нарочито у каснијим историјским раздобљима постала стециште разних етничких група, народа и култура.

Још у вековима п.н.е. долину реке Велике  Мораве насељавала су племена Трибала и Меза. Из ових крајева ова племена потисли су Келти. Римски oсвајачи  ову су област укључили у новостворену провинцију Мезију.

Мост на Морави код ушћа Раванице, на месту где се њено корито сужава, познат је од времена Римљана. Поред моста ниче римски град Horreum Margi, Житница Мораве, који је вековима био највећи град у унутрашњости Горње Мезије. Од 1-4. века Horreum Margi је био центар за израду оружја и највеће складиште жита, по чему је и добио име Житница Мораве. Највећа важност била му је у томе што је град лежао на месту где је био главни прелаз преко Велике  Мораве где су Римљани подигли зидани камени мост.

Град је разрушен под налетима варвара, који су у првој половини 5. века почели провалом Хуна у северне провинције Источног Римског царства. Вероватно је град   поправљен као утврђење у време цара Јустинијана (527-565), али се под својим античким именом више не спомиње.

У 7. веку ове крајеве насељавају Јужни Словени. Реке и насеља добили су нова имена. Грци су територије  које су та племена населила прозвали Склавиније. Тако је и  река Маргус  постала Морава. Све до 12. века овим крајевима владали су Византинци, да би крајем овог века Немањићи осамосталили Србију.

Име Равно почиње се помињати од средине 12. века. У облику Рабна (Равна) ова важна трговачка станица у срцу Поморавља најраније је забележена у  књизи славног Арапског географа Идризија из 1154. године који је своје најважније дело написао на двору норманског краља Рожера II.  И крсташи који су идући ка Светој  земљи  избијали на реку Мораву, бележили су у својим путним дневницима овај град у облику: Rabnel, Ravenelle. Равно се помиње при сусрету великог жупана Стефана Немање и Немачког цара Фридриха I Барбаросе 1189. године. Стефан Првовенчани састао се 1215. године са угарским краљем Андријом II у Равну ,,на међи отачаства мојега,,. Као град, Равни се  помиње  и у најстаријим српским изворима из прве половине 13. века. Само име града указује на вегов положај у равници али опомиње и на неко разарање његових бедема у прошлости, на сравњивање. Средином 13. века Равно су прегазили Татари, а вероватно је онда било и разорено, јер у повељи дарованој Раваници кнез Лазар га назива селом . Године 1381. сазидан је манастир Раваница. Око манастира је био подигнут град са 7 кула, а сама црква је била раскошно украшена. У повељи дарованој манастиру стоји да је кнез Лазар поклонио многа села манастиру заједно са земљом међу којима Сење, Жировницу и РАВНО. То је уједно и први пут да се стари град помиње као село.

После пада Србије под Турску власт 1459. године па све до почетка 19. века становништво се често исељавало. Доласком Турака велики број становништва одведен је у ропство. Такође, у Угарску је прешло око 200.000 Срба, од којих је скоро половина из предела у долини Мораве. У време првог пописа (1467) село Равно је имало 33 куће. Већ 1476. године има 41 кућу. Међутим, талас исељавања потпуно је однео ове становнике Равног: 1516. године у њему је нађено само 6 кућа раје.

Под Турцима Равно је било ,, паланка ,, – станица на Цариградском путу и преноћиште за одмор путника и стоке. У њој се налазила турска посада и турско становништво. У раније време турске власти Морава је премошћивана једино у време војних похода. За време војних похода Сулејмана Величанственог(1521 -1566), постављен је привремени понтонски мост на Морави. Равно се тада јавља као град Морава и као седиште кадилука а касније се зове Морава Паланка или Морава Хисар (Морава варош, град). Крајем 16. и почетком 17. века река Морава прелажена је помоћу скеле.

Турски мост на Великој Морави подигнут је тек 1658. године, у време припрема великог везира Köprülü Mehmedpashe (Мехмед-паше Ћуприлића) за поход на Ердељ. Он је подигао мост да би олакшао прелазак војсци која је требала да оде у Београд да би наставила даље за Ердељ. Дрвени мост који су Турци подигли на рушевинама старог римског моста представљао је најважнији прелаз преко Мораве на такозваном ,,царском,, друму. Мост је врло лепо и прикладно саграђен, иако сав од дрвета. Овај мост назван је Мехмедова Ћуприја. Од подизања овог сталног мост- ћуприје, насељено место почиње да добија данашње име. У 16,17. и 18. веку Ћуприја је и пристаниште на великој Морави. То је Ћуприји заједно са простором око ње, давало изузетно важан стратешки положај.

Стефан, игуман манастира Раванице који је и сам избегао у великој сеоби Срба 1690. године, па је 1718. поново дошао у свој манастир, казује да је за време аустријско- турског рата (1683-1699) било велико расељавање народа, а да су манастири  и села потпуно опустели а неки сасвим изгорели. Ћуприја је по опису Аустријских официра  из 1784. године била паланка на десној обали Мораве са 90 турских и 20 српских кућа, са две џамије и четири кафане, са седам ханова и толико пекара. Паланачке зграде биле су  од плота и дрвета. Мост преко Велике Мораве био је дрвен, постављен на 12 непомичних понтона дуг 318 и широк 14 корака. На обема странама постављене су капије које су затваране од заласка до изласка сунца. За напредовање Ћуприје у то време поред цариградског друма од значаја је и  пловидба Моравом. Роба се из Србије возила Моравом у Дунав и после даље куда се хоће. Моравом се бродило до почетка 19. века.

Међутим, крајем 18. века, са Аустро-Турским ратом (1788-1791), становништво из долине Велике Мораве мигрира на север преко Саве и Дунава а нарочито из Ћупријског краја. Ови крајеви остали су поново пусти, тако да није, како очевици казују, било ,,ни певца да запева, ни пса да залаје,, .

Време првих година 19. века обележило је владавину 4 дахија у Србији. Ћупријска нахија била је под влашћу Кучук Aлије али је мост на Великој Морави приграбио Мехмед Фочић-ага. У Ћуприји и на положајима око ње, тада никада није било мање од 1500 до 2000 турских војника. Први српски устанак а посебно битка на Иванковцу крај Ћуприје донела је велики успех српским устаницима и полет који се више није могао зауставити. Већ Други српски устанак доноси и евидентне резултате. Прве облике аутономије потврдиће  на састанку Милош Обреновић и турски везир Марашли Али-паша који су се састали 1815. године у једном од ханова крај моста.

Ови догађаји могу се узети као прекретница, као доба којим се углавном завршава период исељавања, и откада настаје период интензивног досељавања предака данашњег становништва. За етнички састав становништва Ћупријског краја од највећег значаја су била досељавања до краја прве половине 19. века, када су се населили преци данашњег становништва овог краја. Ћупријски крај населило је неколико струја досељавања: косовско-метохијска, јужно-моравска и тимочко-нишавска. Први попис становништва Ћуприје био је 1818. године када је у Ћуприји живело око 400 становника.  Године 1834. из вароши Ћуприје коначно се исељавају Турци. По попису из те године Ћуприја  има 812 становника. Највећи прилив становника забележен је у периоду од 1880. до 1890. године, после ослободилачких ратова (1876-1878), када се доста српског  становништва из новоослобођених јужних крајева доселило у Ћуприју. Тако Ћуприја, по попису из 1900. године има 5.155 становника.

У другој половини 19. века у неколико наврата грађен је дрвени мост преко Велике Мораве, који је после краћег или нешто дужег времена однела вода, па је враћана скела.

Први гвоздени мост постављен је после Првог светског рата. Овај мост је срушила немачка војска у одступању 13. октобра 1944. године. У пролеће 1945. године покренута је обнова моста који је отворен за саобраћај у октобру исте године. Са повременим обновама овај мост и данас стоји и један је од најстаријих у Србији који се свакодневно користи.

аутор текста:
Драган  Савић, проф.