Један од догађаја који је свакако обележио историју Србије и овог краја је БОЈ НА ИВАНКОВЦУ.
На само неколико километара од Ћуприје, 18. августа 1805. године одиграла се чувена Иванковачка битка. Бој на Иванковцу означио је крај борбе против Јаничара и почетак рата народа Србије против Турског царства у Европи.
***
Историјска је чињеница да је ово први отворени окршај српских устаника, под општом командом Карађорђа Петровића и непосредним руководством Миленка Стојковића и Петра Добрњца, са регуларном турском војском, предвођеном Хафиз-пашом. Самоуверени паша хвалио се великом везиру, да је кренуо у казнену експедицију против Срба, обећавајући као таоце читаве породице највиђенијих српских старешина. На другој страни, војвода Миленко Стојковић се увелико припремао. Подигао је три шанца, у којима је имао само један гвоздени топић, а довољно бећара, добровољаца и војника, предвођених истакнутим војводама југоисточне Србије – Петром Добрњцем, Стеваном Синђелићем, Илијом Стошићем, Пауљем Матејићем и Милисавом Ђорђевићем. Запосели су положаје на десној обали Велике Мораве с намером да доведу Хафиз-пашу на простор од Гиља до Иванковца.
Откривши устаничку намеру везир је послао војводи Миленку Стојковићу преговараче, понудивши му кнештво у пошалуку, на шта је добио одговор : да Војвода Миленко Стојковић више воли да буде српски комадант него турски бератлија и да неће бити пролаза док су он и његови устаници живи.
Када је почео I српски устанак 1804. године, у Ћупријској нахији било је 93 села 24 цркве и манастира, од којих је 15 било затворено још од ранијег времена. На Остружничкој скупштини, у априлу 1804. године, учествовао је и игуман манастира Раванице Сава.
Ресавска нахија је током целе устаничке борбе била у општем сплету дгађаја, било да су се битке водиле на тој територији или су се људи са овог подручја борили и гинули у борбама за ослобођење и одбрану југо-источних делова Србије. Учествовали су и са Р>усима у заједничкој борби против Турака код Штубика и Малајници ( 1807), па на доле према југу.
У тим данима српског устанка Ћуприја је поред економског средишта представљала и значајно турско војно упориште. Према расположивим подацима, током XVIII и XIX века, у Ћуприји и на положајима око ње, никада није било мање од 1500 до 2000 турских војника а у њеним складиштима налазило се, одједном, по 1500 кола и по 1200 коњских товара различитог ратног и другог материјала.
Године 1805, Стеван Синђелић, са својим Ресавцима, је код Јасењара ( шума надомак села Супска ) из заседе потукао један одред турске војске а остатак је побегао у Ћуприју. На Српској страни је погинуо Сојко Кривокућа из <Марковца, познати јунак у смедеревској нахији.
У великом боју на Иванковцу, по писању проте Матије Ненадовића „доста је пало са обе стране, али је пет пута више пало Турака, јебо они с поља јуришају, а Срби из шанца дочекују, и Турци ваздан своје мртве и рањене односе. Самих мртвих турских коња преко четири стотине што је око шанца лежало, осим што је рањени одведено.“
По каснијим казивањима неких савременика у овом боју Турци са великом штетом оду натраг, од 5000 своји изгубивши. Толико је мртвих Турака било, које онде – које по друмовима, да кнез параћински Милосав Обрадовић није могао довољно кола расточити да иј потрпају. Мртваце Срби укопаше, а турске, који нису однешени, оставише, пошто им главе око шаранпова подигоше и натакоше. Чисто погинувши Срба и Турака незна се.
У овом боју рањен је и славни заповедник турске војске Хафис-паша. “ Од комада распрснутог ђулета пробијена му је нога на двоје, па те ране ране умре не стигавши ни до Ниша.“
О битци на Иванковцу, кнез Радијко Којадиновић из села Селевца у срезу јасеничком је 1841. године саопштио следеће : “ Подигне се 1805. године 11. августа Авис (Хавис) паша из Ниша са 34000 Турака и понесе 5 кола капа и 5 кола бритвица, да Србље после победе дарује. Он удари на Иванковац село, где се сербске војске 9000 пешадије и 4000 коњаника, очекивајући га, под поглавицама: Петра Добрњца, Миленка Кључевца и Стевана Ресавца.
Турци, како се сунце роди, на ово место ударе и опколе га и тукли су се до заода са опкољеним са свију страна Србима. Када су видели Турци да Србима ништа не могу учинити, одступе и оду у Параћин са својом својом силом. Дана 24. августа исте године ноћу допре вожд Ђорђе Петровић са 19000 Србина и удари на Турке јуришом. Турци уплашени затворе се у шарампове ( шанчеве ), даду три товара блага и он их на њихову молбу пусти, а они се врате у Ниш, где кад паша Авис дође од срамоте отрује се.“
Успех Срба у боју је био потпун. Та победа имала је изванредан морални значај за борце и читав спрски народ.Представљала је веома битну прекретницу у даљем сазревању идеје о потпуном ослобађању српског народа од турске владавине.
***
Данас на Иванковцу, постоји спомен-парк, спомен-обележје, у знак сећања на наше јунаке против турског царства. Централно место овог културно-историјског споменика, који је саграђен на потезу званом „Лудо брдо“, чини споменик подигнут у част Миленка Стојковића, који се састоји од постамента правоугаоног облика, на чијем врху је бронзана биста, рад академског вајара Миодрага Митровића. Шанчеви су били дубине око пола метра и они су у новије време реконструисани.